Neki je postolar došao rabinu Izaku iz Gera i rekao mu: “Reci mi što da učinim sa svojom jutarnjom molitvom. Moje su mušterije toliko siromašne da imaju samo jedan par cipela. Kasno uvečer uzmem njihove cipele i popravljam ih najveći dio noći; u zoru još imam posla hoću li da cipele budu gotove prije nego ljudi krenu na posao. Moje je pitanje: što moram učiniti sa svojom jutarnjom molitvom?”
“Što si radio do sada?” upita ga rabin.
“Katkad bih na brzinu izrekao svoje molitve i vratio se na posao – ali se tada ne osjećam dobro. Drugi put ispustim svoje molitve. Tada se osjećam kao izgubljen i povremeno, kako dižem svoj čekić s cipele, gotovo mogu čuti uzdah svog srca: ‘Kako sam ja nesretan čovjek kad nisam sposoban izmoliti svoju jutranju molitvu.'”
Odgovori mu rabin: “Da sam ja Bog, cijenio bih taj uzdah više nego molitvu.”