Jednog vedrog proljetnog jutra neki je veseli pastir u dolini između bregovitih šuma pasao ovce. Seoski Knez, koji je u blizini bio u lovu na divljač, ugledao ga je, pozvao ga k sebi i upitao ga: »Zašto si ti uvijek tako veseo?«
Mladić nije poznavao Kneza i rekao je: »Zašto ne bih bio veseo? Naš gospodin Knez nije ništa bogatiji od mene.«
»Tako?«, reče Knez »daj da čujem šta ti to sve imaš!«
Mladić mu reče: »Imam sunce na plavom nebu koje jednako veselo sija meni kao i Knezu i bregovi se jednako tako lijepo zelene za mene kao i njega. Svoje ruke ne bih dao ni za što na svijetu. Svoje oči ne bih mijenjao ni za cijelo blago u kneževoj riznici. Uostalom imam sve što si želim; jer ja ne želim više nego što mi je potrebno. Svakog se dana do sita najedem, imam odjeću da se pristojno obučem. Za svoj rad dobijem godišnje toliko da s tim mogu izaći na kraj. Da li bi vi mogli reći da Knez ima više?«
Knez mu se na to dao prepoznati i rekao: »Ti imaš pravo i možeš reći da ti je sam Knez dao za pravo. Ostani uvijek tako sretan.«
